Тим пре што су и Тодоровићеви радови на црквеном сликарству неуједначеног квалитета и у дометима уметничког остварења показали велика варирања. Тим пре, такође, што је иконостас обнављан, ретуширан, па га немамо у изворном стању. Но чињеница да је камен темељац цркви постављен 1820. године, а да је до завршетка градње цркве протекло око петнаест и више година, готово искључује право разматрања о Арсином комплетном ангажовању и на овом иконостасу русинске цркве, будући да је већ 1826. године А. Теодоровић био мртав. Новосадска русинска црквена општина следила је традицију руско-крстурске и куцурске заједнице и обратила се оном ствараоцу који је био у најужем контакту са уваженим маестром. Разматрајући и анализирајући ликовни језик свакога од познатих Арсиних ученика и подражавалаца, следи закључак да би то могао најпре и једино бити Јован или Иван Иванић, вероватно Хрват из Петроварадина, аутор иконостаса и зидне декорације извесних српских цркава у Срему. Само он, ипак, био је толико одан (или несамосталан), да се за обраду ликова, композиције, цртежа, мобилијара и детаља мртве природе, за колористичке односе, обраћао многобројним Арсиним предлошцима. Сем иконостаса, у цркви у Новом Саду осликана су и оба трона, певнице и проповедаоница. На жалост, иконостас је остао сиромашан у погледу обраде резбарених и позлаћених оквира који красе бечку унијатску цркву те цркве у Руском Крстуру и Куцури.
 

Теодорићево поштовање барокне уметности и прихватање напреднијих токова, изражених у идејама класицизма, што је он вешто и суптилно сједињавао, овде су осетније напуштени, а отвореност према класицистичким схватањима је непосредније. Анализирајући ликовни поступак Ј. Иванића на очуваним деловима иконостаса у Вишњићеву, на којем се нарочито израз и обрада Христовог лика на престоној икони — подудара са остварењем на иконостасу у Новом Саду, М. Лесек констатује да Иванићева класицистичка схватања долазе од изражаја у композицијама циклуса мука. То се, како је наглашено, још више запажа у сцени „Христос у храму", што је омиљен сиже Арса Теодоровића, за који он има различита решења. Исказујући могућност да је аутор иконостаса русинске цркве у Новом Саду ико други, сем Иванића, од Арсиних ученика, дужни смо да се обазремо према имену извесног Лазара Милића, мало познатог сликара из Славоније, чије радове нисмо имали прилике да видимо, а који је, како се зна из литературе, био Арсин поштовалац и посветио му је један портрет.

Иконостас је очишћен приликом веће обнове 1933. године о чему постоји запис на балкону хора. На часној трпези у храму налази се кивот-дарохранилница од лима са представом Христа и четири јеванђелиста. Горе је Распеће , са стране анђели. На полеђини дарохранилаца је велики запис у коме се помињу водеће личности гркокатоличког бачко-сремског протопрезвитеријата Крижевачке епархије, као и имена мајстора који су предмет израдили. И поред настојања да сазнамо нешто више о „тучоливцу" Петру Кингу и живописцу Димитрију Јовановићу, није нам ништа успело. Овај запис о двојици мајетора уметничких заната остаје први извор за даља проучавања њихове делатности.

(о згради парохијског двора и гркокатоличкој цркви) <<< ПРЕДХОДНА СТРАНА