Историјски подаци о доласку Русина из Куцуре и Крстура у Нови Сад, о разлозима њиховог пресељавања у град, познати су и о њима је писано више пута. Одмах по насељавању покренуто је питање оснивања парохије, градње цркве и парохијског двора. Од датума оснивања црквене општине па до поставке камена темељца 1820. године цркви, плебанији и школи, протекло је око четрдесет година у напорима да се добије одобрење и помоћ од аустријске владе и новосадског магистрата, како би се остварила жеља житеља да се изгради храм и парохијски дом, који су у оно време представљали духовни и културни стожер појединих националних скупина пространог аустријског царства.

Из приступачне литературе која је коришћена у проучавању података о настанку храма у Новом Саду, издвајају се два написа којима се због њихове историчности мора поклонити већа пажња, али се у њима подаци потпуно не подударају. Први, старији, налази се у монографији Новог Сада — „Историја Новог Сада" од Мелхиора Ердујхељиа (Нови Сад, 1894, стр. 233-236). Ердујхељи наводи да је 1784. г. основана гркокатоличка црквена општина. За све податке (о првом захтеву за грађење цркве и парохије, о поновном захтеву 1802. па 1810. до података из 1820. године где се говори о доласку епископа Константина Станића ради полагања камена темељца) Ердујхељи наводи архивска документа која је нашао у архиви вароши Новог Сада, у записницима варошког магистрата, а користи и податке из Visitatio Canonica од 1810. године што се налазе у Колочкој архидијецезалној архиви.
 

Постављање камена темељца 1820. године је податак од којег се полази при датирању настанка храма и прохијске куће. Док је зграда парохијског двора убрзо и довршена, грађење цркве трајало је до 1834. или 1837. године. У буни 1848. оба објекта су очувана, мање или више, мада је црквена општина била циљ напада, па је страдао свештеник, црквени инвентар, а сва драгоцена архива, из које би смо црпили многе податке — уништена је. О стању цркве у данима после буне извештај поднео је Ђуро Шош, парох из Куцуре. Његов извештај истичемо посебно стога, што он даје податке о изгледу вароши и набраја зграде које су остале очуване после буне, што нам је веома важно код датирање ових зграда и даље анализе очуваности њихових архитектонских и стилских својстава. Један технички цртеж из 1868. године доказује да зграда од тог времена углавном није мењала свој изглед ни унутрашши распоред. План приказује само основе приземља и спрата те попречни пресек. Нема, нажалост, изгледа фасада, али се у цртежу основе може констатовати постојећи габарит карактеристичне профилације који пот врђује податак о времену градње објекта. Грађевина је једноспратна, четвороугаоне, готово квадратне основе, чије две стране захватају део улице Јована Суботића и Војводе Бојовића. На овом старом плану обележене су улице св. Јована (St Johanesa Gasse — била је ка српској цркви св. Јована која више не постоји) и Казанџијска улица (Kupfereschmid Gasse).

Главна фасада, из улице Јована Суботића, има врло плитки ризалит на чијим крајевима је по једна плитка лезена. Једину пластичну декорацију фасаде чине јединствена правоутаона поља, изнад прозора. Међустпратног венца уопште нема. На ивицама бочних крила је по један вертикални уски урез, који пролази полазећи целом висином зграде. На ризалиту су по два пролаза у приземљу и на спрату; на бочним крилима по један. Из улице Војводе Бојовића једину профилацију зида стварају увучене површине око прозора и то висином целе зграде, а изнад и испод прозора су пластична, метопна поља (види слику на стр. 58). Дворишна фасада је без икакве декорације што вероватно није било у оригиналном стању. Улаз у зграду је из дворишта. Све просторије у приземљу су под сводовима. Из предсобља у приземљу лево је степениште за спрат, такође засвођено. Камене степенице су новијег датума, постављене уместо дрвених (Budenstege— како су на томенутом плану обележене). Одаје на спрату су под равним кровом.
 

Идејно решење пројекта зграде склони смо да припишемо »edilu« Georgu Effingru, чије је име уписано на плочи изнад главног улаза у зграду католичке плебаније, заједно сa именима осталих достојника оног времена католичке црквене општине и варошке управе. Зграда католичке плебаније је богатије украшена, у подкровном венцу ризалита су гирланде, али општи утисак упућује на закључак да је русински парохијски дом изграђен по узору на овај објекат. Црква, о којој имамо посредне податке да је „збудована" 1820. али не и тада довршена, носи обележје стилских изражавања зреле половине XIX века. Мора се нагласити да је проучавање архитектуре XVIII и XIX века у Војводини тек у зачетку; нема довољно објављених студија о том проблему, па се сав овај рад мора окарактерисати као пионирски, не у смислу тешки и мучни, него-почетнички. Извесне податке, веома драгоцене за решење битних питања развоја архитектуре, донела је др Ђурђица Цвитановић, историчар уметности из Загреба, обрађујући историју српске цркве светог Николе у Карловцу. Сем тумачења да су облици сакралних објеката били дириговани административним путем, прописаним грађевинским законима по којима се захтева да цркве буду обележене звоником и да „стилски одговарају тадашњем поимању уметничког квалитета, а били су приређени и стандардни модели с предрачунима", значајно је то, што она саопштава да је пронашла у Државном архиву у Будимлешти планове за типске цркве намењене гркокатоличком обреду, чији је аутор коморски подархитект Laurentius Lander, кога је након смрти 1784. године на тој дужности наследио Josip Tallher.
 

Високи звоник фланкира забат на чијим је крајевима меандраста волута, детаљ пластичне декорације који је каракгеристичан и јавља се у старијем периоду класицнзма. Барокни покривач звоника у складној је сразмери са његовом висином и све даје утисак промерених висинских односа. Бочни зидови храма имају по четири усека, лучно завршена надвишеним архиволтама. Бочни зидови и западни зид украшени су хоризонталним урезима у малтеру, док су апсида и површине у усецима фасада глатке. Декоративност фасада обогаћена је смењивањем вертикала, лучних линија и хоризонталних фуга, али је у целини умерена, складна и може се рећи карактеристична. Има доста цркава у Бачкој и Банату са сличним решењем бочних фасада. Сматрамо да већина потиче из периода између 1820—1850. године, али цео проблем још није довољо проучен. Верујемо да ће се за русинску цркву у Новом Саду наћи аналогни пример архитектонског решења.

Унутрашњи простор одговара спољњем изгледу. Наос, одељен са четири пара пиластара, засведен сферним сводовима, образује четири травеја. Простор у коме су певнице је нешто шири; западни део је од наоса одељен високим зидом који одваја звоник и хор. У приземаљу овог дела су три травеја засведена сферним сводовима, један служи као степениште за хор, други бочни је мања просторија, а централни је улаз у храм. На спрату су три лучно завршена отвора од којих је средњи најшири. Линија основе парапета хора у средшем делу лучно се шири ка простору наоса. Непознати архитекта приклонио се, несумњиво захтевима наручиоца, али, како се то види, и прописима о градњи црквених објеката, те у решењу архитектуре ове цркве нису изражене веће специфичности у односу на изгледе храмова осталих конфесија тог времена на овом тлу.

НАСТАВАК >>> (иконостас, певнице, тронови, проповедаоница)