XРОНЇЧАР РУСКЕЙ ДУШИ

XЕҐЕДИШ, Антал

УРАЂЕН ВЕОМА КОРИСТАН ПОСАО

(Рецензия рукопису)

Мирон Жирош је автор више десетина написа из прошлости Русина у Југославији. Рад је уствари синтеза резултата тих написа (допуњен и новим резултатима истраживања) са жељом, да се објави поводом прославе 250 годишњице досељавања Русина у ове крајеве.

Аутор се трудио да на сликовити начин прикаже путем историјских докумената досељавање, развој Русина у матичним селима Руски Крстур и Куцура те расељавање те русинске популације из тих села у друге крајеве Бачке, Срема, Славоније, Америке, Европе, Канаде и Аустралије.

Аутор је прецизно и темељно консултовао матичне књиге рођених, умрлих и венчаних у појединим местима, истраживао је у разним архивима Југославије и Мађарске поједине пописе (Јозефински попис 1787. г. порески попис Угарског намесничког већа из 1828. године, пописе становништва из 1880., 1890., 1900., 1910., 1921., 1931., 1948., 1953., 1961., 1971., 1981. и 1991. г.) као и урбаријалне пописе Руског Крстура од 1752–1848.г., и Куцуре од 1764–1789, а обилно је користио и друге архивске изворе као и стручну литературу.

Рукопис што ми је предато на рецензију има 700 страна, а распоређен је у пет делова.

I. Досељавање и лутање. Досељавање Русина на Кулско коморно властелинство траје од 1743. године до 1787. године, а истовремено се прати и исељавање – коментарима са демографског аспекта.

II. Природни прираст и исељавање становништва од 1781. године до 1990. године.

По деценијама је приказан прираст броја становништва у Руском Крстуру и Куцури и таласи исељавања према Новом Саду и Шајкашкој, преме Шиду и Срему од 1850. године и од 1851. године према Славонији и Посавини, Односно Шајкашској и Ђурђеву. Дати су и пописи првиx насељених породица у Шиду и Новом Саду, Шајкашкој, Ђурђеву, Пишкуревцима, Андријевцима, Рајевом селу итд.

Дата је и II. миграција Русина, са досељеницима из данашње Словачке. Дат је и табеларни преглед расељености Русина 1910. године. У то време Русини су живели у око 300 насеља Бачке, Срема и Славоније. Одлазак у САД до I светског рата захватио је и Русине у Бачкој. Од 1965. године Русине је захватио нови емиграцијни талас – ово већ није исељавање природног вишка већ одлазак становништва ван граница наше земље, у Европу, Аустралију и Канаду. Аутор је обрадио и насељавање Украјинаца из Босне, у годинама од 1945. године.

Као резултат анализе тог периода аутор је изнео констатацију да је природни резултат прираста и исељавања Русина током тих 250 година:

Прираст у Руском Крстуру износи 12.640 душа, а у Куцури 6.790 душа, дакле у оба места укупно око 19.500 Русина. За исто време из Руског Крстура иселило око 9.500 и Куцуре око 5.500 Русина.

У овом делу аутор доста говори и о салашарском привређивању, класној диференцијацији становништва, о аграрној реформи – што би поводом коначне обраде рукописа угодније било пребацити у III. део рукописа.

III. Културна и социолошка позадина демографскиx кретања.

Овде је дат приказ свих привредних, културних и образовних догађаја. Указано је на развој привреде, културног и духовног живота, а посебно на развој школства.

IV. Овај део носи наслов: Како смо се одржали. Аутор тражи одговор на питање, како је од 2.000 људи „настао“ русински народ од 25.000–30.000 Русина. Како су успели да сачувају матерњи језик, своју културу, своју школу и своју веру. Као фактор од битног значаја аутор наводи и образлаже следеће:

1. Постојање два русинска острва, матична села у јужној Угарској. 2. Исконско сазнање о припадању људима карпатског краја. 3. Русинска црква. 4. Русинска школа. 5. Живи контакти са Закарпатјем. 6. Обезбеђивање књигама са Закарпатја. 7. Школовање сопствене русинске интелигенције. 8. Неговање традиција и народних обичаја. 9. Снажно осећање „свога ка своме“ што се посебно одражава код миграција. 10. Постојање од 1919. године Русинског народног просветног дружтва, а од 1945. године издавачке делатности, информисања (радио и телевизијски програм), Дружтва за русински језик, разниx фестивала и драмског меморијала. Аутор са поносом констатује да „имамо све што имају и велики народи“.

V. део је додатак са списком коришћене литературе, коришћених извора, биографија аутора, русинског новинара и публицисте који је до сада објавио о Русинима 76 својих написа из прошлости и садашњости. Сматрам да би автор морао да дода и предметни регистар а по могућности и именски регистри – јер ће они Русини, који користе књиге, сасвим сигурно тамо тражити и „себе“. Недостају још и илустрације, фотографије из привредног, културног и духовног живота Русина.

Сматрам да је Мирон Жирош урадио веома користан посао – који ће не само достојно допринети обележавању ретког јубилеја досељавања, него ће обогатити не само историју русинског народа него и историјску науку наших крајева уопште. Због тога најтоплије препоручујем да се ово дело Мирона Жироша поводом овог јубилеја, на радост русинског народа а и науке уопште, штампа, по могућности у целом свом обиму.

Суботица, 15. марта 1995. године,

( XЕҐЕДИШ, Антал: IV Библиоґрафия под 24)